Око

СЛИКАР И ВАЈАР ДУШАН РАЈШИЋ НЕПОКОЛЕБЉИВО СЛЕДИ СВОЈЕ ЗАНОСЕ И САМОИСТРАЖИВАЊА
Откривање Дон Кихота
„Рајшићева уметност је утемељена на поетици романтичарског експресионизма, чији стваралачки механизам покреће чиста енергија, веома блиска оној коју је српска култура баштинила делом непоновљивог Матеје Вуковића и делимично Јована Солдатовића. Рајшић је на путу да буде у врху ликовне уметности Србије”, записао је Никола Кусовац поводом изложбе у земунској галерији „Икар”

Пише: др Милорад Ђоковић

Бити истински уметник у вихорима времена значи предати се страсти која вас непрекидно прогања, бити монах у сопственом заробљеништву, посвећеник који увек изнова преиспитује своје дело. Мора да тако, док стоји пред својим делима, размишља Душан Рајшић, вајар, сликар, мајстор цртежа који с лакоћом из мноштва линија изроди ликове коња у галопу, птица у лету, плесачица и купачица које се не стиде свога тела.
Рођен пре четири деценије у Госпићу, одрастао је у загрљају планине Велебит и три реке, Лике, Новчице и Јадове, црпећи уметничку инспирацију из свога завичаја. Лежећи на личком камену, загледан у небо, једном је видео себе како језди на крилатом вранцу дохватајући велебитску дегенију (Degenia velebitica), ендемску биљку крхких стабљика, са лепим жутим цветовима. А када му је једном приликом отац Миле Рајшић, ликовни педагог, купио луксузну монографију у којој је угледао скулптуре познатих уметника са Брача Валерија Микелија и Бранка Дешковића, остао је запањен.
– Тај први сусрет у детињству са фотографијама скулптура ослободио је мој прикривени уметнички дух и глина је постала моја опсесија. Одмах сам знао да ћу уписати Академију ликовних уметности у Загребу, одакле започиње мој уметнички credo – каже.
Иако одлично прихваћен од професорâ, на челу са Стјепаном Грачаном, убрзо је, међутим, морао са породицом да бежи из Хрватске. Студије наставља 1992. на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Николе Вукосављевића. Пролази кроз велика искушења, избегличка, студентска, уметничка. Није се поколебао, није одустајао од својих снова и опсесија. Док су други студенти једну скулптуру вајали током више вежби, он је знао да за дан направи десетине њих у глини, али и да их, незадовољан резултатом, уништи. Професор Драган Лубарда, који је у свом студенту брзо препознао свестрани ликовни дар, био је важан ослонац и подршка.
У сликарству је следио трагове великих мајстора: прво радио скице, затим анатомски приказ сликаног дела, портрета. На крају тог сложеног и мукотрпног процеса је вајао. Постепено је излазио из мемљивих склоништа, београдских подрума, скривен у тами, посматрао обрисе сенки и визуре фигура, најзад их износио на светлост дана, пред публику.
По завршетку факултета 1996, широм Србије трагао је за новим уточиштем. Скрасио се у рударском Лазаревцу, поставши уредник ликовног програма у Центру за културу. Упознао је нове људе, историјски амбијент Колубарске битке и поново кренуо из почетка. Упоредо са својим прилагођавањем, у Лазаревцу је засновао породицу.

НЕЗНАНАЦ И ОПСЕСИЈЕ

Његов свестрани ликовни израз тешко је сврстати у уобичајене ликовне каноне. Разапет између апстракције и реалности, ако она уопште постоји, скулптор и сликар је своју уметничку имагинацију претварао у експресију и набујале емоције. „Рајшићева уметност је утемељена на поетици романтичарског егалитарног експресионизма, чији стваралачки механизам покреће чиста енергија, веома блиска оној коју је српска култура баштинила делом непоновљивог Матеје Вуковића и делимично Јована Солдатовића. Рајшић је на путу да буде у врху ликовне уметности Србије”, записао је недавно Никола Кусовац приликом отварања Рајшићеве изложбе у земунској галерији „Икар”, у Дому ваздухопловства.
Да би се схватило Рајшићево стваралаштво, требало би присуствовати једном његовом дану стварања. Видети пут који пролази од првог цртежа, док су обриси још хаотични и нејасни, до првих распознавања након вишесатног рада. А онда још даље.
Занесеност женским ликом као симболом живота видљива је у његовом деликатном еротизму, у актовима, кроз дугоноге плесачице, у сликама девојака које изводе чаробне акорде за клавиром, на флаути и контрабасу. Опчињен је и коњима, хртовима, јеленима, птицама које живећи у природи уживају у слободи.
Готово да нема ликовне форме у којој није исказао своје умеће: цртежи, графике, скулптуре, уља на платну, споменици, радови у металу и дрвету, макете, радови у области примењене уметности и дизајна. Једном, пред крај радног дана, пришао му је непознати човек и запитао га: „Да ли можете да ми урадите скулптуру Дон Кихота?!” Зачуђен, уметник је погледао незнанца. Од тада, направио је хиљаде цртежа, слика и скулптура Дон Кихота. Тако покренут, уметник је схватио да у њему лежи скривени Дон Кихот, који узалуд настоји да својим идејама свет учини бољим и лепшим. Схватио је да је необични тужнохуморни витез постао нека врста његовог личног усуда. Кад год би нацртао или извајао новог Дон Кихота са којим би био задовољан, занет, изговарао је чувене речи из романа Дон Кихот:
„Слобода је, Санчо, један од најдрагоценијих дарова које су небеса дала људима; с њом се не може упоредити благо што је закопано у земљи и што га море покрива; за слободу, исто као и за част, може и треба да се жртвује и живот; а као њена противност, ропство је највеће зло које може да снађе људе... Благо ономе коме је небо дало комад хлеба, а да није обавезан коме другом на томе да захваљује до самом небу.”
У многим галеријама у Београду Рајшићеве слике и скулптуре су међу траженим. Зналци, очито, брзо увиде уникатност у његовом делу, која се не да успешно имитирати ни копирати. Рајшићева животна жеља је да у шпанском граду Алкала де Енарес, родном месту Сервантеса (1547-1616), писца који је пре четири столећа написао чувени роман Умијени племић Дон Кихот од Манче, изгради монументалну скулптуру Дон Кихота какву свет досад није видео. Поред њега би у природној величини стајао штитоноша Санчо, верни пратилац свога витеза, срчаног борца с ветрењачама.

***

Изложбе
Душан Рајшић члан је УЛУС-а и уредник ликовног програма Центра за културу у Лазаревцу. Скулптуре и цртеже излагао је у Београду, Земуну, Лазаревцу, Бачкој Тополи, Ковину, Убу. Аутор је Спомен-обележја сликару Штраубу Јожефу у Бачкој Тополи и лазаревачког Споменика борцима погинулим у ратовима 1990-1999. Осмислио је и реализовао сценографију и костиме за неколико позоришних представа у „Пулс театру” у Лазаревцу, као и више плаката за разне културно-уметничке манифестације. Дела му се налазе у многим приватним уметничким колекцијама у Србији и на јужнословенским просторима.

***

Уредник
У Галерији „Симонида” лазаревачког Центра за културу, где ликовни програм уређује Душан Рајшић, излагали су реномирани сликари Сава Стојков, Јанош Месарош, Вукашин Миловић, Душко Костић, Весна Моравић-Балкански, Љубодраг Јале Јанковић, Драган Лубарда, Жељко Миловић... У Галерији „Савременици” исте културне установе Рајшић је организовао сталну поставку наивне уметности Лесковачке школе наиве, на челу са светски познатим уметником Богосавом Живковићем.

***

Таленти
„Душан Рајшић је чудо од уметника. У његовом бићу је синтеза и ликовно умеће више талената... Уосталом, тешко је рећи да ли је Рајшић бољи скулптор или сликар, а о другим ликовним жанровима и да не говоримо.” (Професор Драган Лубарда)